O fašističkom stanju duha

Piše: Aleksandar Bošković

“Fašističko stanje duha” je izraz koji je pre više od dvadeset pet godina upotrebio Kristofer Bolas, jedan od najuticajnijih savremenih psihoanalitičara. Tekst u kojem je bliže objasnio ovaj pojam objavljen je kao deveto poglavlje u njegovoj knjizi Being a Character: Psychoanalysis and Self Experience, iz 1992. Ovaj izraz Bolas koristi da bi označio složen način ponašanja ljudi, koji uključuje potpuno ukidanje drugima prava na postojanje (genocid kao najpoznatiji i najdrastičniji primer – ali i nedavni napad na gosta Beogradskog festivala dokumentarnog filma Bernara Anri-Levija je dobar primer za ovaj fenomen), a ova destruktivna tendencija je nešto što su raniji istraživači uglavnom ignorisali. Na primer, Bolas kaže da je osnivač psihoanalize Frojd, i pored toga što je spoznao razmere ljudske destruktivnosti tokom Prvog svetskog rata, verovao da određeni tip racionalnog razmišljanja dominira kod većine ljudi. Tako da, prema Frojdu, i pored svih naših destruktivnih tendencija postoji nešto što sprečava da one uzmu pun zamah.

Za Bolasa je ovo pomalo idealistički način razmišljanja, koji ne objašnjava pun destruktivni potencijal ljudskih bića. Sa druge strane, i to je važno napomenuti, ova tendencija je potencijalno prisutna u svima (kao “način razmišljanja koji je prisutan u svakome”) – i zato treba biti svestan nje i boriti se protiv nje.

U suštini, “fašističko stanje duha” predstavlja način razmišljanja koji “zahteva eliminaciju ljudskih bića”. Drugi i drugačiji su predstavljeni kao suštinski različiti od nas ili kao ne-ljudi, ili kao neka vrsta virusa koji preti da otruje inače čisto telo nacije. Nastanak ovakvog načina razmišljanja neraskidivo je povezan sa uzdizanjem grupe, odnosno nacije, kao i tendencijom da ponudi jednostavna rešenja. Tako je Benito Musolini svojevremeno objasnio da je u srži fašizma kao političkog pokreta država – “sve unutar Države, ništa izvan Države, ništa protiv Države”. Musolini je prezirao liberalizam (“debakl individualizma”) i zalagao se za “revolucionarni nacionalizam”. Zaštita grupe protiv potencijalno opasnih individualaca u političkoj sferi znači potrebu za ukidanjem opozicije kao potpuno nepotrebne jer svi treba da služe jednom idealu – idealu nacije. Tako se može tumačiti potreba za jedinstvenošću (“jedan narod – jedna država – jedan vođa”), ali i događaji bliži ovom podneblju, poput “velikog narodnog odisaja”. Naime, posle izbora u Srbiji 1883. ubijeno je 140 članova partije koja je izgubila izbore, a na desetine je pretučeno, imovina im je paljena, itd. Dakle, ono što se dogodilo u centru Beograda 31. maja 2017. ima određenih sličnosti sa događanjima iz prošlosti. Naravno, kad smo već kod sličnosti sa fašizmom (jedan od razloga zašto Bolas koristi ovaj specifičan izraz), treba napomenuti i da je Musolini svoju ideologiju smatrao revolucionarnom i u službi proletarijata. Takođe, ovo stanje svesti je karakteristično i za levičarske političke sisteme.

Ali, postoje stepeni razvoja da bi se došlo do ovakvog stanja svesti. U procesu koji Bolas naziva intelektualnim, osim što je važno političke neistomišljenike prepoznati kao neprijatelje, neophodno je lažno predstavljati njihove stavove (distorzija). Ovo je veoma lako u ambijentu u kojem su mediji pod kontrolom vlasti – treba se samo prisetiti naslovnih strane šest dnevnih novina u Srbiji u četvrtak uoči poslednjih predsedničkih izbora. Takođe je važno predstaviti stavove oponenata izvan konteksta (dekontekstualizacija), iz čega onda dolazi i izazivanje prezira prema njima (denigracija). Sledeći korak je ismevanje stavova oponenata (karikatura), nakon čega sledi iznošenje detalja o privatnom životu oponenata. Tu postaje potpuno nebitno da li su detalji istiniti ili ne (priča o “vođi najvećeg kartela u Srbiji”) – važno je da se ovo plasira u javnost (kroz kontrolisane medije). Konačno, dolazi do kategorizacije i agregacije oponenata, procesa u kojem se svi izjednačavaju s nekom amorfnom masom ili grupom (“bivša vlast”, “žuti”).

Ono što je karakteristično za osobe koje prihvataju fašističko stanje svesti jeste da se stalno moraju proizvoditi konflikte. Ako se ne može stalno ratovati, onda je bar potrebno biti ljut (ako je neko čitao srpsku štampu i pratio izjave političara u nekoliko nedelja posle 28. aprila ove godine, mogao je zaključiti da je Srbija objavila rat Francuskoj) i negodovati. Ova potreba da se stalno bude u sukobu je u stvari odbrambena reakcija – ljudi u ovom stanju svesti iskreno veruju da su svi protiv njih, da su okruženi neprijateljima, da ih niko ne voli i ne razume, tako da je, iz njihovog ugla, svaki oblik agresije u osnovi legitiman jer se radi o odbrani (“a šta su tek oni nama radili / a šta bi tek oni nama radili?”). Ovo vodi ka ideološkoj čistoti koja proističe iz potrebe da se stalno bude u pravu, ali i da se izbegnu svi potencijalni sukobi i nedoumice. Naravno, procesi potpune dehumanizacije drugih i svođenje svih neistomišljenika na neprijatelje s kojima se treba odlučno obračunati nije nešto što vodi razvoju jednog društva. Bolas ističe da je ključno da se društva suoče sa svojom krivicom i zločinima koji su počinjeni i u njihovo ime i da će tek to omogućiti proces opraštanja koji je ključan za budućnost. U suprotnom, imaćemo zaborav, potiskivanje i nove generacije koje će naslediti “grehe svojih očeva”.

Aleksandar Bošković je socijalni antropolog, prevodilac i novinar. Rođen je 5. juna 1962. u Zemunu, od kraja decembra 1964. živi u Beogradu. Predaje istoriju i teoriju antropologije, kao i komparativnu religiju na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Aleksandar Bošković je dosada bio autor ili priređivač dvanaest knjiga, kao i autor preko dve stotine naučnih radova. Njegova priređena knjiga “Other People's Anthropologies” (Berghahn Books, 2008) već je postala deo obavezne literature na vodećim svetskim univerzitetima (Cambridge, Bologna, Harvard, St. Andrews) kao primer za studije koje se nazivaju “svetskim antropologijama”. Član je Asocijacije socijalnih antropologa Komonvelta (ASA), Evropskog udruženja socijalnih antropologa (EASA), kao i Kraljevskog antropološkog instituta (RAI). Od 2012. je član Uređivačkog odbora ASA.

Novi magazin, br. 320, 15 jun 2017.